16809665_1458877717479497_1317226074_n

Mozda nisam primetila da si nesrecan,
Jer sam ja uvek bila presrecna pored tebe..

„Jeste li kad mislili na priče koje niko ne zna, na događaje koji su zakopani, najprije u šutnji pa zatim u potpunom zaboravu? – Jer istina je da ljudi vole i žele da mnogo govore, ali je izvesno da ponekad mogu i moraju da šute.
Najljepše i najstrašnije stvari ipak nisu nikad rečene..!“
Ivo Andric

Nije normalno koliko želim da te dodirnem. Samo zagrljaj. Samo rukom da predjem po tvom licu, vratu, ramenima. Samo da osetim tvoju kožu pod prstima. Ne postoji ništa što bi mi više prijalo od toga u ovom trenutku…

„Život je čudan, zar ne? U jednom trenutku ti se čini da si sve shvatio ili napokon nešto počneš da planiraš, obuzme te uzbudjenje i pomisliš da znaš kuda ideš, ali tada odjednom staza skrene, putokazi se pomaknu, vetar promeni smer, sever je iznenada na jugu, zapad na istoku, a ti …ti si izgubljen. Tako je lako izgubiti put, izgubiti smer. U životu je malo toga sigurno, ali sigurno je da moraš trpeti posledice svojih dela. Stvari, jednostavno, moraju ici svojim tokom…“ Cecelia Ahern

Svakom zivot da koliko moze podneti.

Ako ti ikada jave
da ne pominjem te vise
poveruj,ne trazi dokaz
sto na ljubav mirise

Nemam nijedan dokaz da sam bila tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam u stvari ni šta smo. Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam nijedan dokaz da sam bila tvoj neko…

Kako lako poverujemo da smo nekom posebni..

Знали смо се, али се нисмо познавали, пар година.. И наравно, није нам ишло, или су само други тако желели.. Нисмо знали да се гледамо у очи и ћутимо а да нам та тишина прија..Зато се и , ваљда, нисмо тако често сретали.. Видимо се ту и тамо, поклонио једно другом пољубац у мраку да нико не види.. А сви су знали.. И мрзели нас због тога.. Свако из својих разлога.. Мене је то болело, а њега мождa и није.. Ох, како сам била заљубљена.. Али нам није ишло.. А ни он није марио за то.. Имао је свој живот испуњен стварима које су га чиниле срећним.. И ја сам повремено била срећна јер са га имала у својим мислима,речима, стиховима и кад, кад у загрљају.. Тишина.. Кнедла у грлу, сузе у очима, бол у грудима.. Ставила сам тачку, подигла главу и кренула даље.. Прелазила сам на другу страну улице кад бих га срела.. Избрисала сам све поруке, песме посвећене њему и нама који никада нисмо били пар.. Продала сам га уз пар гутљаја вина неким лаким женама које су га кад год је пожелео имале.. Болело је.. Сви су причали да ће проћи.. И јасам била убеђена у то.. И прошло је.. Престала сам да мислим на њега, престала да беспотребно да расипам сузе.. Кренула сам даља све до тренутка кад га нисам поново срела.. Зашто није заобишао нашу улицу.. Само да те ноћи није прошао њом заувек би изашао из мог света.. Почетак.. Први састанак само један цмок.. На другом је већ купио чоколаду и то не она са киоска испред школе.. Возили смо се колима по читаву ноћ и слушали песме које сам ја називала нашим.. Први одлазак код њега, први озбиљни разговори.. А онда? Шта а онда..? Десило се? Па наравно да се десило, и било је лепо, чаробно, најлепше.. Рекао је да почиње да се заљубљује, па убрзо и да ме воли.. Упознао ме са својима, па ја њега са мојима.. Све је текло фино.. Прва прослава, прво летовање, прва свађе и корак до раскида.. Пријатељи су негодовали НАС, моји њега, његови мене.. “ Немој да се везујеш, немој да све узимаш здраво за готово, он није за везе, веруј нам..“ Нисам веровала, и баш ми је драго због тога.. Ево данас док резимирам овај увод у наш роман он је у кухињи и кува јутарњу кафу.. Котрљамо лагано и правимо себи пролаз кроз сметове.. На левој руци сјаји се каменчић који ми је недавно ставио уз свима знано питање које има једноставан одговор.. Рекла сам ДА!